Након објављивања нацрта у септембру 2022. године, одржаних јавних слушања и организованог округлог стола Удружења судина и тужилаца ''Нови правосудни закони у интересу свих грађана – изазови и решења'', а све у сарадњи са Правосудном академијом и Удружењем судија прекршајних судова у хотелу ''Метропол'' дана 08.11.2022. године, једино што се може закључити након читања верзија закона из децембра 2022. године, јесте то да су Министарство правде и експертска радна група за израду закона, апсолутно свесно занемарили све предлоге струке и остали при решењима који апсолутно не уважавају европске стандарде када је у питању тужилаштво. Не само да квалитативно није дошло до помака у законским решењима, већ оно што можемо да видимо јесте искључиво покушај да се евидентни недостаци у законским решењима, на које смо указали стручној и широј јавности, те представницима европских организација, невешто преобликују, задржавајући свој основни циљ – угрожавање самосталности јавног тужилаштва и онемогућавање његовог нормалног функционисања, уз задржавање материјалног положаја тужилаца на ниову далеко испод европског стандарда. Сада већ апослутно свесно пропуштена прилика да се системски уреди област права носилаца јавнотужилачке функције и њихових породица, сходно Мишљењу бр. 13 Консултативног већа европских тужилаца, у којем се наводи да тужиоцима треба гарантовати средства за живот, упоредива са судијским, која укључију одговарајућу накнаду за рад, којом се обезбеђује материјална независност и заштита тужилаца, као и њихових породица, а која подразумева правну и физичку заштиту њиховог живота, здравља и имовине, као и части и угледа, од сваке врсте насиља, напада и притисака, уз одговарајуће државно осигурање; државе чланице треба да заштите тужиоце у вршењу њихових дужности и на одговарајући начин и чланове њихових породица; Истовремено, није узета у обзир ни Декларација о минималним стандардима у вези са безбедношћу и заштитом јавних тужилаца и њихових породица, усвојена од стране Међународна асоцијација тужилаца у марту 2008. године, у којој се наводи и то да приликом обављања својих функција у оквиру кривичног правосуђа или изван њега, тужиоци треба да буду под одговарајућим мерама које се односе на њихову безбедност, те да у ту сврху, државе чланице морају да обезбеде да тужиоци и уколико је то потребно, чланови њихових породица, буду физички заштићени када је угрожена њихова лична безбедност због исправног обављања њихових професионалних дужности; Надаље, Препорука 2000(19) Савета министара државама чланицама о улози јавног тужилаштва у кривично-правном систему од 06.10.2000. године, јасно наводи да државе треба да предузму ефикасне мере да којима се гарантује да јавни тужиоци могу извршавати своје службене дужности и обавезе у одговарајућим правним и организационим условима, као и да јавни тужиоци имају одговарајуће услове службе као што су плата, сталност запослења и пензија, примерено значају њихове улоге и одговарајућу старосну границу за пензионисање, који су одређени законом. У вези са тиме, изостају и одредбе о условима рада које је неопходно обезбедити, сходно Мишљењу број 7 (2012) Консултативног већа европских тужилаца о управљању ресурсима за потребе јавних тужилаштава, у којем се наводи да систем и радног оптерећења тужилаца мора бити конципиран тако да се утврде њихове растуће потребе, да систем такође мора бити у стању да измери оне факторе који утичу на извршавање њихових задатака, како би се исти могли ваљано обављати, да постојећа ситуација захтева прилагођавање потребе за људским ресурсима у складу са потребама јавног деловања, што може подразумевати довољну зараду или одговарајућу обуку, почетну и сталну, да је административно особље незаменљив део јавног тужилаштва и да мора бити оспособљено да се носи са обимом посла који се неизоставно повећава, заједно са специјализацијом и сложеношћу предмета у којима поступају тужиоци, уз констатацију да постоји све већа потреба за људским ресурсима у јавним тужилаштвима, као и неопходним материјалним средствима за обављање тужилачких задатака. Надаље, из Мишљења бр. 9 (2014) Консултативног већа европских тужилаца о европским нормама и начелима за тужиоце, произилази да државе треба да предузму мере како би осигурале да тужиоци имају разумне услове рада, попут зараде, сталности функције и пензије које су у складу са њиховом кључном улогом, као и одговарајућих година старости за одлазак у пензију, те да услови рада треба да одражавају значај и достојанство функције и поштовање које је са њом повезано, да одговарајућа зарада тужилаца такође имплицира признавање њихове важне функције и улоге и може смањити ризик од корупције.
Имајући у виду напред наведене стандарде, апсолутно је јасно да је пропуштена прилика да Закон о јавном тужилаштву у фокус стави добробит носилаца јавнотужилачке функције и њихове породице, те да се створе услови у којима су носиоци јавнотужилачке функције одговарајућим стандардима системски заштићени од претњи, стресног окружења, финансијске неизвесности за чланове породице у случају смрти или тешких болести повезаних са професијом. Такође, јасно је и да није било никаквог разматрања могућности увођења бенефицираног радног стажа, као и да никоме у радној групи није пало на памет да размотри друге дугогодишње предлоге струке, попут адекватног и безбедног радног окружења, годишњих здравствених прегледа, увођења Фонда солидарности, гаранције висине пензије у одређеном проценту у односу на зараду, што све води до закључка да су други државни органи, као и поједина јавна предузећа креирали сигурнија, хуманија и безбеднија радна окружења за своје функционере и запослене. Будући да су тужилаштву додатно проширена овлашћења након измена Устава, односно да се по природи ствари очекује следствено повећање обима посла, уз већу самосталност и одговорност у раду, остаје нејасно из ког разлога повећање степена обавеза не прате и одговарајућа права и стандарди? Како је могуће да претходно ни увођење тужилачке истраге и суштински измењена улога тужилаштва није резултирала применом нових права и стандарда? Када се погледа део закона под називом Основна права и обавезе, може се утврдити да тужиоци имају права на плату и пензију (у складу са достојанством и степеном одговорности), односно права из радног односа, имунитет, као и право на удруживање и стручно усавршавање. Све остало су дужности и одговорности. Будући да су то иста права и обавезе које су прописане 2008. године, питање је за експерте из радних група да ли су чули за поменуте европске стандарде и како је могуће да после 15 година нису нашли за сходно да у Закон о јавном тужилаштву унесу макар једно ново право или европски стандард у текст новог закона? Напослетку, одредбе које се односе на плату и пензију у ''складу са достојанством и одговорношћу'' представљају најобичнију флоскулу која нема апослутно никакву разраду у закону, нити гаранцију да ће бити реализоване у реалности. Будући да је у потпуности одбачен и обрачун основне плате који је предложен у сету закона у септембру (како за судије, тако следствено и за тужиоце), носиоцима јавнотужилачке функције је већ сасвим јасно како ће у будућности плате и пензије одражавати достојанство и одгорност функције.
Најпре, закон јасно дефинише Јавно тужилаштво као јединствен и самосталан државни орган (члан 2), наводи да функцију јавног тужилаштва врше Врховни јавни тужилац, главни јавни тужилац и јавни тужилац (члан 4) и дефинише самосталност јавног тужилаштва (члан 5) тако што прописује да нико изван јавног тужилаштва не може утицати на носиоца јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у поједином предмету. Врсте јавних тужилаштава, како из закон дефинише (члан 13), такође не остављају сумњу у погледу тога ко чини Јавно тужилаштво Републике Србије – Врховно јавно тужилаштво, апелациона јавна тужилаштва, виша јавна тужилаштва, основна јавна тужилаштва и тужилаштва посебне надлежности, а што ће бити аргумент више за касније тезе анализе у вези са грубим кршењем европских стандарда тужилачке самосталности управо од стране Високог савета тужилаштва. У погледу хијерархијских овлашења, закон најпре дефинише одговорност главног јавног тужиоца за рад јавног тужилаштва и за свој рад Врховном јавном тужиоцу, као и одговорност јавног тужиоца за свој рад главном јавном тужиоцу у складу са законом (члан 15), да би затим одредбама чланова од 16 до 21 била разрађена питања опште обавезно упутства, обавезног упутства за рад и поступање у поједином предмету, приговора, права на увид, деволуције и супституције. Устав Републике Србије у одредби члана 155 прописује да је тужилаштво јединствен и самосталан државни орган, да нико изван јавног тужилаштва не може утицати на јавно тужилаштво и носиоце јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у поједином предмету, да Врховни јавни тужилац и главни јавни тужилац у руковођењу јавним тужилаштвима имају хијерархијска овлашћења у односу на поступања, као и да се хијарахијска овлашћења и правни лекови против њих уређују ближе законом. Како би дали адекватну анализу предложеног законског оквира, размотримо најпре шта о питањима самосталности и хијерархије у јавном тужилаштаву прописују релевантни међународни документи: Препорука 2000(19) Савета министара државама чланицама о улози јавног тужилаштва у кривично-правном систему од 06.10.2000. године, наводи да сви јавни тужиоци имају право да траже да упутства која им се дају буду у писаној форми, те да јавном тужиоцу, када сматра да упутство незаконито или противно савести, мора бити доступна одговарајућа интерна процедура; У Мишљењу бр. 9 (2014) Консултативног већа европских тужилаца о европским нормама и начелима за тужиоце, понавља се став да тужилац има право да тражи да упутства која му се дају буду у писаном облику, као и да треба да постоји одговарајући унутрашњи поступак, који може довести до његове замене, када сматра да је одређено упутство противправно или супротно његовој савести. У Мишљењу бр. 13 (2018) Консултативног већа европских тужилаца ''Независност, одговорност и етика тужилаца'', наводи се да унутрашња независност не значи да је сваки тужилац слободан да ради било шта ; да тужилац може бити подређен хијерархијској структури, чија је сврха да обезбеди на јасна начин и без прејудицирања независности, добро функционисање тужилаштва у целини, као и усклађено, доследно и уједначено поступање у спровођењу правде и заштити људских права; да тужиоци морају уживати спољну независност, то јест у односу на непримерено или незаконито уплитање органа јавне или других власти, као и унутрашњу независност, како би могли да слободно врше своје функције и одлучују, чак и када се модалитети деловања разликују од једног до другог правног система, у складу са хијерархијским односом; да је хијерархијска структура заједничка карактеристика већине тужилаштава; да унутрашња независност није препрека за хијерархијску организацију тужилаштва, нити издавање општих препорука или смерница о примени закона како би се обезбедила уједначеност закона и судске праксе или успоставили приоритети тужилачког деловања, што је нарочито потребно у државама чланицама у којиам се примењује начело опорутнитета или дискреционог овлашћења; да сва интерна упутства у оквиру тужилаштва морају бити у писаној форми и транспарентна и имати за циљ утврђивање истине и спровођење правде; да уколико тужилац добије подјединачна упутства унутар своје хијерархијске структуре, која ми се чини незаконитим или противним професионалном етичком кодексу, не треба га приморавати да им се повинује, већ му дати прилику да га изнесе својим надређенима; треба успоставити јасне механизме, који би нижем тужиоцу дозволио жалбу на задатак или упутство вишег тужиоца уколико сматра да су незаконити или неоправдани; У ''Декларацији из Бордоа – судије и тужиоци у демократском друштву'' (Мишљење КВЕТ бр. 4 (2009) и Мишљење КВЕС бр. 12 (2009)), наводи се да упутства тужиоцима треба да буду у писаној форми, у складу са законом и где је то могуће, треба да буду у складу са јавно доступним смерницама и критеријумима; свака одлука, било да се односи на предузимање или непредузимање кривичног гоњења мора бити правно утемељена, а свака контрола одлуке тужиоца која се спроводи у складу са законом, која се тиче предузимања или непредузимања кривичног гоњења, треба да се спроведе не непристрасан и објективан начин, без обзира на то да ли се спроводи у оквиру самог тужилаштва или од стране независног судског органа; У ''Извештају о европским стандардима у погледу независности правосуђа, део II – Тужилаштво'' Европске комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) из децембра 2010. године, наводи се да свако упутство којим се преиначује став нижег тужиоца треба да буде образложено, а у случају навода да је упутство незаконито, суд или независно тело попут тужилачког савета треба да одлучио о законитости тог упутства. Размотримо даље шта о улози тужилачког савета наводе релевантни међународни документи : У Мишљењу бр. 13 (2018) Консултативног већа европских тужилаца ''Независност, одговорност и етика тужилаца'', наводи се, између осталог, да је мисија тужилаца захтевна и тешка, да изискује професионалност, карактер, храброст, уравнотеженост и решеност, да поседовање ових квалитета мора бити одлучујући критиеријум у избору тужилаца током читаве њихове каријере, да у том смислу нарочито пожељно да именовање, премештај, напредовање и дисциплинска одговорност тужилаца буду јасно дефинисана у писаном облику, те да је пожљено увођење законских одредби, чија би се примена одвијала под надзором независног стручног тела, правосудног савета или тужилачког савета, у чијој би надлежности било именовање, напредовање и дисциплина тужилаца; - О тужилачким саветима говори и Извештај Венецијске комисије о европским стандардима о независности правосуђа из 2010. године. У извештају се препознаје да све више држава оснива савете, али да не постоје општеприхваћени стандарди - Надлежност правосудних савета требало би да обухвати избор носилаца правосудних функција, напредовање и разрешење, као и обуку, односно допринос обуци носилаца прависудних функција. Осим тих надлежности, правосудни савети би требало да преузму надлежноси правосудне управе и буџетске надлежности, како би се смањила могућност спољних утицаја на правосудни систем, посебно извршне власти. У ''Извештају о европским стандардима у погледу независности правосуђа, део II – Тужилаштво'' Европске комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) из децембра 2010. године, наводи се да у државама у којима постоје, поред учешћа у именовању тужилаца, они често имају улогу и у дисциплинским поступцима, укључујући и разрешење тужилаца, као и да би било тешко наметнути јединствени модел тужилачког савета у свим државама чланицама Савета Европе, због чега се постојање таквог савета не може сматрати јединственим стандардом који је обавезујући за све државе Када се анализира Устав Републике Србије и предложена верзија Закона о Високом савету тужилаца, може се установити следеће : Уставом Републике Србије (члан 163 став 1 и 2) прописано је да Високи савет тужилаштва (ВСТ) чини 11 чланова : пет јавних тужилаца које бирају главни јавни тужиоци и јавни тужиоци, четири истакнута правника које бира Народна скупштина, Врховни јавни тужилац и министар надлежан за правосуђе, при чему исти не гласа у поступку за утврђивање дисциплинске одговорности јавног тужиоца. Уставом је такође прописано да је Високи савет тужилаштва Према Закону о Високом савету тужилаца, исти је дефинисан као самосталан државни орган који обезбеђује и јемчи самосталност јавног тужилаштва, Врховног јавног тужиоца, главног јавног тужиоца и јавног тужиоца. Међу надлежностима савета, као нарочито спорна издваја се избор чланова комисије за одлучивање о приговору против обавезног упутства за рад и поступање у поједином предмету, приговору против решења о супституцији и приговору против решења о деволуцији. У питању је комисија из члана 22 Закона о јавном тужилаштву, која према последњој верзији Закона о јавном тужилаштву, одлучује о приговору против обавезног упутства за рад и поступање у поједином предмету, те приговорима против решења о деволуцији и супституцији, а коју Високи савет тужилаштва бира из редова јавних тужилаца, на период од пет година, без могућности поновног избора.
Из напред наведеног произилази неподељени закључак да се представљеним законима (Закон о јавном тужилаштву и Закон о Високом савету тужилаца) покушава унапредити процес разградње хијерархијских овлашћења унутар јавног тужилаштва, чиме се грубо нарушава принцип самосталности јавног тужилаштва. Најпре, треба имати у виду да је у постојећем Закону о јавном тужилаштву, који је на снази готово деценију, о приговору одлучивао непосредно виши тужилац (тужилац у хијерархији изнад тужиоца који је издао упутство и тужиоца који подноси приговор), тако да су хијерархијска овлашћења у потпуности остајала унутар јавног тужилаштва, при чему је такво решење добило позитивно мишљење Венецијанске комисије у октобру 2018. године. То само показује да је у потпуности у складу са европским стандардима, самосталошћу тужилаштва и хијерархијским овлашћењима која су му иманента, да се о приговору одлучује унутар хијерахије јавног тужилаштва. Надаље, анализа европских стандарда не показује да постоји било какав основ да Високи савет тужилаштва уђе унутар хијерархијских овлашћења јавног тужилаштва, будући да европска искуства и стандарди показују да је хијерархија иманентна јавним тужилаштвима, што се препознаје и штити, док су тужилачки савети тела без икакавог уплива на одлуке у вези са јавнотужилачком хијерархијом, задужени искључиво за избор, напредовање, разрешење, обуку, спровођење буџета и сл. Експерти радне групе на првом месту игноришу чињеницу да Високи савет тужилаштва није део Јавног тужилаштва, ни по Уставу, ни по закону, већ да се ради о сасвим посебном, самосталном, државном органу, који искључиво има улогу да јемчи самосталност јавног тужилаштва и носилаца јавнотужилачке функције. Високи савет тужилаца, као самостални државни орган, има капацитет и способности да врши недозвољени утицај на самосталност јавног тужилаштва и то превасходно на унутрашњу и спољашњу компоненту самосталности, што оваквим решењем и чини. Наиме, оваквим законским решењем се Високи савет тужилаштва смешта у сам центар хијерархијских овлашћења тужилаштва, иако му ту према европским стандардима, те Уставу Републике Србије, није место. Ово стога што је и одлучивање по приговору, које се предаје законом Савету, такође утицај на јавно тужилаштво и носиоца јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у појединачном предмету, будући да одлука по приговору има директно дејство на поступање и одлучивање у поједином предмету, што је Уставом Републике Србије, Законом о јавном тужилаштву и европским стандардима – недопуштено. Није спорно да носилац јавнотужилачке функције има право на приговор, али се о том приговору одлучује унутар јавнотужилачке организације, будући да и одлука по приговору, било да је он усвојен или не, има директан утицај на одлучивање и поступање у појединачном предмету, без обзира да ли се ради о обавезном упутству, супституцији или деволуцији. Управо зато Венецијанска комисија као стандард наводи, у ''Извештају о европским стандардима у погледу независности правосуђа, део II – Тужилаштво'' Европске комисије за демократију путем права (Венецијанска комисија) из децембра 2010. године, да свако упутство којим се преиначује став нижег тужиоца, у случају да је упутство незаконито, суд или независно тело попут тужилачког савета треба да одлучи о законитости упутства. Зашто суд, који је грана власти и као такав независтан или друго независно тело? Зато што самосталност поседује само тужилаштво, унутар свог хијерархијског система, те је у конкретном случају потребан виши квалитет аутономије органа изван тужилачке организације који треба да одлучи искључиво о евентуалном незаконитом налогу. Дакле, ако се приговор не односи на незаконитост, чак нема императива да се о томе одлучује изван јавнотужилачке организације и хијерархијског уређења, према самом стандарду Венецијанске комисије. Међутим, овај сасвим транспарентан стандард је сасвим погрешно протумачен од стране експерата, будући да је Високи савет тужилаштва, према Уставу Републике Србије, самосталан државни орган, при чему његов састав и начин формирања додатно гарантују да нема ни трага од независности у његовом раду. Стога, једино објективно решење и оно које би испунило европске стандарде, не кршећи самосталност тужилаштва, јесте оно да о приговору на евентуално незаконито упутство одлучује суд – у конкретном случају Уставни или Управни суд. Пошто се оваква идеја очигледно није допала експертима, а након критике Удружења судија и тужилаца Србије, између осталог, у погледу овог законског решења, прихватајући да Високи савет тужилаштва нема атрибуте независности, пошли су у правцу другог решења – уместо Високог савета тужилаштва увели су комисију коју бира Високи савет тужилаштва (члан 22 Закона о јавном тужилаштву). Експерти су очигледно сматрали да није повреда стандарда Венецијанске комисије уколико о приговору одлучује неко ''унутар'' тужилаштва, са императивом да то у сваком случају не сме да буде непосредно виши јавни тужилац, пратећи доминанту идеју разградње хијерархијских овлашћења. Међутим, експертима промичу основни правни принципи, те логичан закључак да државни орган који није независтан не може да формира комисију која је независна, будући да ни сам нема такве атрибуте. Стога, предложено решење и даље одступа од стандарда Венецијанске комисије, будући да ни комисија која је састављена од пет јавних тужилаца по избору Високог савета тужилаштва није независна, као што није ни Савет који је бира. Поред тога, чињеница да чланове комисије чине јавни тужиоци, у конкретном случају не значи да се одлуком по приговору не задире у самосталност јавног тужилаштва, будући да је комисија из члана 22 Закона о јавном тужилаштву у потпуности изван јавнотужилачке организације, будући да поступа као својеврсни контролни орган Савета и да је изван хијерархијских оквира јавног тужилаштва, будући да хијерархијска овлашћења према Уставу припадају искључиво Врховном јавном тужиоцу и главним јавним тужиоцима, а у конкретном случају би јавни тужиоци преиспитивали одлуке носилаца јавнотужилачке фунције који су у хијерархији изнад њих, што је апсолутно супротно хијерархијским овлашењима. И све то као продужена рука и у име органа који је самосталан (Високи савет тужилаштва), дакле који нема потребан квалитет независности и који је и сам у потпуности изван јавног тужилаштва. Удружење судија и тужилаца Србије налази да је ово јединствени пример да држава покушава да легализује кршење принципа самосталности тужилаштва у својим законским решењима, при чему је орган који крши принцип самосталности (ВСТ) иронично истовремено онај који је по Уставу дужан да је јемчи. Међутим, како Високи савет тужилаштва није нашао за сходно ни да у свом колективитету учествује у расправи о уставним амандманима који су односили управо на његове будуће надлежности, свака даља анализа на ту тему је бесмислена. Сумарно, анализа показује да : Венецијанска комисија у предметном извештају помиње искључиво приговор који се подноси због незаконитости упуства у конкретном предмету, док експерти радне групе извештај Венецијанске комисије својевољно и ничим изазвано проширују и на приговоре због неоснованости упутства, апсолутно произвољно и неутемељено. Венецијанска комисија у предметном извештају помиње суд или независно тело, попут тужилачког савета, док експерти радне групе и даље упорно игноришу чињеницу да Виоски савети тужилаштва није независно тело, већ да је Уставом и законом дефинисан као самосталан државни орган, који као такав не може да формира независну комисију, што више није чак ни питање европских стандарда, већ елементарне правничке логике. Експерти сматрају да су од стране Високог савета тужилаца произвољно изабрани јавни тужиоци својеврстан ентитет унутар јавног тужилаштва, те да њихове одлуке по приговору заправо не представљају недозвољени утицај на самосталност тужилаштва који долази изван јавног тужилаштва, који је забрањен Уставом Републике Србије, што ће бити предмет оцене Уставног суда Србије. Напослетку, Удружење судија и тужилаца Србије указује на законско решење у Црној Гори, која је недавно променила сет тужилачких закона, такође уз позитивно мишљење Венецијанске комисије, где је предвиђен само ткз. приговор професионалне савести као основ за приговор, који резултира престанком рада јавног тужиоца на предмету у којем је добио обавезно упутство, а у ком процесу Тужилачки савјет не учествује ни на који начин, као пример добре праксе доследног поштовања европски стандарда у домену самосталности јавног тужилаштва.
У погледу привременог упућивања, козметичка измена у односу на верзију закона из септембра 2022. године, која огледа у томе што се трајање упућивања продужава на три године, не мења суштину критике која је већ изнета. Чињеница да Високи савет тужилаца више није орган који упућује и тиме прејудицира избор, који је свакако у надлежности Савета, показује да је УСТ било у потпуности у праву када је критиковало такво решење. Међутим, то што Врховни јавни тужилац према последњем законском решењу привремено упућује јавне тужиоце остаје без икаквог стварног значаја, будући да је закон задржао забрану упућивања јавних тужилаца из основних у виша јавна тужилаштва. Иронично, за експерте изгледа није спорно да се упућују јавни тужиоци из виших и апелационих јавних тужилаштава у тужилаштва посебне надлежности (Јавно тужилаштво за организовани криминал и Јавно тужилаштво за ратне злочине), што би реално требало да буде сасвим необично решење, имајући у виду забрану упућивања из основних у више јавна тужилаштва. Међутим, објашњење је сасвим логично. Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије, које је заступљено у експертској групи, стара се о томе да високи функционери удружења који су упућени у Јавно тужилаштво за ратне злочине тамо и остану до избора. УСТ и даље чека смислено објашњење Министарства правде или експертске групе у вези са тиме како ће и због чега би било ко из Панчева, Ваљева или Смедерева долазио у Београд да ради, на период од три године, без извесности да ће након тог периода бити изабран?
Имајући у виду мишљење Венецијанске комисије у вези тужилачких закона, остаје нејасно због чега Министарство правде и експерте не реши јасан и евидентан проблем – капацитет Високог савета тужилаца и његову основну улогу која се састоји у избору јавних тужилаца. Сви проблеми везани за привремено упућивање јасно је да вуку своје корене из чињенице да садашње Веће, а будући Савет апсолутно није у стању да оконча огласе и на тај начин попуни систаматизације јавних тужилаштава. Уместо да се инсистира да Савет убудуће има јасно задате рокове у оквиру којих мора да спроведе радње везане за избор кандидата, дакле уради оно што је до самог Савета, независно од правних лекова против одлука Савета, законодавац инсистира на томе да привремено упућивање остане као институт, али са ограничењима који немају никакво правничко утемељење, а неспорно је да представљају увод у тотални колапс у функционисању јавнотужилачке организације. УСТ дубоко верује да је мотив због којег се питање рада Савета гура под тепих везано за чињеницу да је Венецијанска комисија у потпуности у свом извештају оголила вишегодишњи проблем који је познат сваком у тужилачкој организацији – спор и неефикасан савет, што би могло да покрене питање и одговорности Министра правде за будуће функционисање Савета којем прети парализа на коју указује Венецијанска комисија (), као и питање легитимности будућег Савета, које је крајње упитно. Међутим, та питања ће свакако бити покретнута. Стога, неопходно је да Уставни суд Србије најпре установи да је ли је овако дефинисано привремено упућивање уставно или не, из ког разлога је могуће упутити јавног тужиоца из вишег јавног тужилаштва у тужилаштво посебне надлежности, али не и јавног тужиоца из основног јавног тужилаштва у више, односно да ли у Републици Србији постоје јавни тужиоци првог и другог реда, те да ли закони важе једнако за све?
Из извештаја Венецијанске комисије од 19.12.2022. године, између осталог, може се утврдити следеће : Извештај је формиран, између осталог, на основу састанака у периоду од 23. до 25. новембра, када су се представници Венецијанске комисије у Београду, у организацији Министарства правде, састали са председником Владе Републике Србије, Државним већем тужилаца, представницима власти и опозиције у Народној скупштини, Министром правде, Удружењем јавних тужилаца и другим представницима цивилног друштва. Евидентно је да је Министарство правде посету представника Венецијанске комисије организовало тако да се представници Комиисје не сусретну са струковним удуржењима који су критиковали законска решења, односно омогућила је да се сусретну искључиво са струковним удружењем које је радило на законским изменама, што је јасан и неспоран доказ о потпуном недостатку инклузивности процеса измена закона и свесном фаворизовању дела струковних удружења и невладиних организација, те намери да се Венецијанској комисији представи искључиво један поглед на квалитет законских решења и то управо онај који одговара Министарству правде. Венецијанска комисија указује да је због кратког временског оквира за усвајање закона дала у извештају коментаре који су прелиминарни и свакако нису коначни. Венецијанска комисија указује да је од кључне важности да се законским решењима омогући политичка неутралност у процесу избора истакнутих правника или макар њихов политички плурализам, као и да институционални оквир Високог савета тужилаштва мора бити такав да искључи опасност од корпоративизма и политизације, те да је и у том поледу неопходно да се повећа плуларизам у обе компоненте савета (јавни тужиоци и угледни правници), односно да законодавац мора да поовећа независност јавних тужилаца у Савету у односу на Врховног јавног тужиоца, као и да омогући да утицајни правници представљају различите политичке струје. Венецијанска комисија захтева да нацрт Закона о Високом савету тужилаштва јасно пропише да фунцкионални имунитет за изражено мишљење и гласање чланова Савета не искључује кривично гоњење уколико постоје озбиљни докази о корупцији, злоупотреби положаја или других кривичних дела, као и да препоручује да било која осуда која подразумева казну затвора (не само осуда на казну затвора у трајању дужем од 6 месеци) аутоматски води до престанка функције члана Савета. Венецијанска комисија сматра да је Комисија која одлучује о приговору на обавезно упутство ''прихватљиво'' решење, што јасно указује да Министарство правде није било у праву и апослутно је основано критиковано због покушаја да та овлашћења препусти Високом савету тужилаштва. Поред тога, Венецијанска комисија указује да Закон о јавном тужилаштву и Закон о Високом савету тужилаштва морају јасно и детаљно да разјасне однос јавнотужилачке хијиерархије и Високог савета тужилаштва, при чему Високи савет тужилаштва и његова тела морају да поштују дискрецију јавних тужиилаца и јавнотужилачку хијерархију приликом доношења одлука у вези са вођењем поступка. Такође Венецијанска комисија препоручује да се јасно одреди када Комисија врши контролу обавезних упутстава, поштујући тужилачку хијерархију и оперативну дискрецију хијерархијски виших тужилаца, те да треба контролисати једино очигледно незаконита упутства. Венецијанска комисија сматра да одредба по којој јавно тужилаштво врши друге надлежности којима се штити јавни интерес одређен законом даје јавнотужилачкој организацији надлежности изван кривичног прогона и да је Венецијанска комисија забринута због ризика од неконтролисане експанзије функција јавног тужилаштва, односно да је концентрација превише хетерогених функција и моћи у рукама једне институције опасна за систем међусобне контроле власти. Венецијанска комисија сматра да су Законом о јавном тужилаштву Министарству правде дата одређена овлашћења која му уобичајено не припадају и то у погледу надзора одређених аспеката рада јавних тужилаштава (нпр. односи са јавношћу, руковање предметима и документима, заштита података... ), који аспекти треба да буду поверени искључиво јавним тужиоцима и/или Високом савету тужилаштва. Венецијанска комисија сматра да структурни проблеме, који се привремено решвају упућивањем, морају решавати избором и попуњавањем упражењних места у тужилаштвима, што је задатак који је поверен Државном већу тужилаца, те да је од кључног значаја да Веће попуни упражењена места и да законодавац треба да размотри увођење додатних механизама који треба да охрабре Веће да попуни места која су привремено попуњена. Венецијанска комисија остаје забринута због присуства два члана Високог савета тужилаштва по службеној дужности (Врховни јавни тужилац и Министар правде) у погледу утицаја који могу имати у равнотежи снага између јавних тужилаца и угледних правника у Савету, те да пошто је такав састав већ дефинисан Уставом, потребно је да се нађу одговарајућа решења у законима како би се смањио утицај ових чланова Савета у оквиру самог Савета. Наведене примедбе, предлози и становишта Венецијанске комисије, према налажењу Удружења судија и тужилаца Србије, апсолутно не оправдавају закључак да се ради о позитивном мишљењу. Као што се лако може утврдити, управо оне теме које је апострофирало удружење током јавних слушања јесу оне које су спорне и Венецијанској комијсији – тужилачка хијерархија, приговори на обавезно упутство, састав савета и заштита јавног интереса које је удружење критиковало и током уставних промена, привремено упућивање и апосолутна одговорност Државног већа тужилаца за непопуњене тужилачке систематизације, недостатак суштинске финансијске аутономије.... Тврдње УСТ које су јавно изнете - да се у конкретном случају ради о интересима дела невладиних организација и струковних удружења да се, након укидања монократије, настави са разградњом хијерархијских овлашћења тужилаштава, у потпуности је потврђена не само закључцима Венецијсанске комисије о томе да је Министарство правде законима себи практично доделило улоге у домену контороле и надзора над радом јавних тужилаштава које им не припадају, већ и озбиљним елаборатом на тему хијерархијског уређења и самосталности тужилаштва и захтевом да се законима прецизно раздвоје улоге јавног тужилаштва и Високог савета тужиклаштва, те да се одреди када, ко и под којим условима може да преиспитује одлуке у погледу поступања и одлучивања у поједином предмету донете унутар тужилачке хијерархије. Дакле, управо из ових критика и измена које је Министарство правде извршило у односу на верзије закона из спетембра 2022. године, јасно се може утврдити да се јавно тужилаштво заправо покушава ставити у подређени положај у односу на друге државне органе, пре свега Високи савет тужилаштва, те да је угрожен традиционални и европски признати концепт самосталности јавног тужилаштва, што је питање које може имати даље импликације у поступку приближавања европским стандардима. Посебно су осетљива питања односа унутар Високог савета тужилаштва, како у погледу страха од корпоративизма и политизације, тако и захтеви Венецијанске комисије да се омогући плурализам у саставу будућег Савета, будући да је у овом тренутку нејасно на који начин ће Министарство правде испунити очекивања комисије, када су одређена решења практично дефинисана изменама Устава и не постоје начини за њихово редефинисање, осим поновне измене Устава. Имајући у виду све напред наведено, јасно је да је потребна дужа, свеобухватна и инклузивна јавна расправа, ослобођена ситних интереса појединих представника струке, како би Република Србија донела законе у најбољем интересу својих грађана. УДРУЖЕЊЕ СУДИЈА И ТУЖИЛАЦА СРБИЈЕ
© Удружење судија и тужилаца Србије