Саопштења за јавност

  • ПРЕДЛОГ МЕРА ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ ЕФИКАСНОСТИ РАДА СУДОВА И РЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА МАСОВНОГ ПРИЛИВА ТИПСКИХ ПРЕДМЕТА

    18.02.2021.


    Након промене курса ЦХФ велики број грађана дошао је у економски неодрживу ситуацију у погледу могућности враћања кредита индексираних у тој валути, што је довело до иницирања већег броја судских поступка и коначно резултирало доношењем Закона о конверзији стамбених кредита индексираних у швајцарским францима.

    Међутим, осим проблематике која се тицала промене курса ЦХФ, током 2018. године актуелизује се питање пословања банака са правног аспекта, у смислу става да су одредбе уговора о кредиту ништаве и да не могу уживати правну заштиту, које подразумевају:

    1. право банке да мења висину каматне стопе у складу са пословном политиком,
    2. право банке да кредит одобри и ануитете наплаћује у динарској протввредности по различитом курсу валуте,
    3. право банке да наплаћује трошкове, односно накнаду за обраду кредита,
    4. право банке да на корисника превали обавезу плаћања премије осигурања стамбеног кредита код НКОСК,
    5. право банке да наплаћује трошкове администрирања кредита.

    Како се судкса пракса изјаснила у прилог основаности ових захтева, дошло је до масoвног прилива тужби, нарочито са захтевом за утврђење ништавости одредби уговора о кредиту које се односе на трошкове обраде и последичну исплату новчаног износа наплаћеног по овом основу. Прилив ових предмета довео је до готово потпуног паралисања рада Првог основног суда у Београду, а нарочито Трећег основног суда у Београду, као суда на чијем подручју надлежности већина пословних банака у Републици Србији има седиште. У статистичком смислу, довољно је рећи да судије Трећег основног суда у Београду, у просеку, имају око 2500 предмета у раду, са месечним приливом од преко 200 предмета. Даље, с обзиром на то да је за одлучивање о жалбама у овим предметима, у преко 90% случајева, надлежан Виши суд у Београду, те како се жалбе редовно изјављују, јасно је да ће врло брзо доћи до проблема у раду другостепеног грађанског одељења овод суда.

    Треба подсетити да ово није први случај да се наш правни систем суочава са масовним приливом предмета са захтевима који произлазе из истог или сличног чињеничног и правног основа. Примера ради, када се посматрају само судови на територији Београда, можемо поменути тужбе против града и предшколксих установа ради више плаћене наканде за боравак деце у вртићима, тужбе војних осигураника против фонда СОВО и фонда ПИО због мање исплаћене пензије, тужбе ради накнаде поштанских услуга приликом исплате пензија, тужбе против Националне службе за запошљавање поводом мање исплаћене накнаде за случај незапослености и сл.

    Дакле, можемо констатовати да су тзв. масовни спорови већ постали особеност нашег правног система. Не улазећи у разлоге због чега је то тако, само њихово присуство захтева измену одређених законских одредби и увођење нових институа и прилагођавања друге врсте како би судови могли да одговоре захтевима правног система чији су основни део.

    ПИЛОТ ПРЕСУДЕ

    Велики број случајева пред Европским судом за људска права јесу управо тзв. репетитивни случајеви. У сврху суочавања са овим проблемом ЕСЉП је још 2011. године развио систем пилот пресуда. Кроз тај систем се значајно упрошћава механизам израде судске одлуке простим позивањем на претходно донету одлуку у сличној ствари.1 Управо је пилот пресуда, односно свакако нека њена варијанта прилагођена нашем правном систему, институт који је неопходан. Конкретно, било би потребно разрадити механизме и надлежност за идентификовање, а потом и за поступање у једном од масовних предмета. За то време поступак у осталим предметима из те групе би мировао, а након правоснажне одлуке исти би био настављен, док би се сама одлука доносила у форми стандардизованог штамбиља (слично одлуци о издавању платног налога). Следствено врсти одлуке, било би потребно и прилагођавање другостепеног поступка, у смислу, превасходно, тога што би жалбени разлози били скромнији. Конкретно, одлуку би било могуће побијати искључиво са разлогом да се конкретан случај не може уподобити случају у односу на који је донета пилот одлука.

    ДОСТАВЉАЊЕ И АКТИВНА УЛОГА СТРАНАКА У ПОСТУПКУ ДОСТАВЉАЊА

    Поступак достављања је, већ традиционално, уско грло парничног поступка. Један од проблема који то узрокује јесте изостанак захтева за активном улогом самих странака у поступку уручења писмена и позива, као и упорно ослањање на традиционални поступак достављања путем поште. Томе треба додати и потпуно беспотребну техничку сложеност постојећих повратница које захтевају од записничара и референата да на истој повратници по више пута наводе једне те исте податке (број предмета, имена странака и сл.). Надаље, апсолутно је нужно дозволити могућност да адвокатима судски позиви, дописи и сл. буду достављени електронским путем, али без потребе пријема повратне информације о томе да ли је позив заиста примљен. Сваки адвокат био би у обавези да суду, приликом предузимања прве радње, достави адресу електронске поште и његова активна улога подразумевала би обавезу да врши проверу сопствене електронске поште. Овде треба размислити и о могућности да се одређене информације могу саопштавати и телефонским путем уз сачињену службену белешку о разговору. Императив уредног поступка достављања и његовог убрзања мора се односити на све учеснике поступка, а не само на суд. Технички трошкови који прате поступак достављања (папир, штампа, ангажовање поште, достављача и сл.) били би знатно смањени.

    ИЗМЕНА ОДРЕДБИ О МЕСНОЈ НАДЛЕЖНОСТИ СУДОВА

    Закон о парничном поступку, у основи, представља један сасвим солидан процесни закон. Али, ни као такав није био у стању да предвиди да ће масовне тужбе бити једна од особености нашег правног система. Тако, у досадашњој судској пракси, Први основни суд у Београду се издвојио као суд који, практично, једини у Републици Србији суди спорове где је тужена Република Србија, односно нека од њених институција. Слично, Трећи основни суд у Београду (уз Основни суд у Новом Саду, али у знатно мањем обиму) издвојио се као суд пред којим се, готово искључиво, воде сви спорови против комерицјалних банака, осигуравајућих друштава и ради регреса осигуравајућих друштава против осигураника. Истовремено, општепозната чињеница је да постоји одређен број судова у којима судије које се баве истом материјом, због мањег прилива предмета, заправо, не могу да остваре ни месечну норму. У том смислу, наредним изменама ЗПП-а, треба размотрити могућност судова да се огласе месно ненадлежним по службеној дужности и у ситуацијама када није прописана искључива месна надлежност другог суда. Наравно, за суд ком би се предмет уступио, у конкретном случају, мора постојати одређена тачка везивања (на пр. пребивалиште тужиоца). Приликом нормирања ових измена, посебну пажњу треба посветити томе како би овлашћење суда ове врсте стајало у односу према ситуацијама када се ради о уговореној надлежности, односно да ли би и тада суду требало признати могућност оглашавања месно ненадлежним на исти начин. Чини се да нема сметњи за такво поступање. Увек треба имати на уму да се ради о месној надлежности, те да погрешно заснована месна надлежност није разлог за укидање одлуке ни код тренутног законског решења. Другим речима, питању који ће месно надлежан суд, од иначе стварно надлежних судова, у крајњој линији решити неки спор, сам ЗПП не придаје нарочит значај, нити има разлога да буде другачије.

    Како би се одржао споразум о месној надлежности, као ствар правосудне традиције, а истовремено омогућило његово “заобилажење” у ситуацијама када је то неопходно, потребно је изменити Закон о заштити корисника финансијских услуга на тај начин што би било изричито предвиђено да је у споровима који произлазе из Уговора о кредиту (или сличних банкарских производа) искључиво надлежан суд према месту пребивалишта тужиоца или седишту филијале банке где је Уговор закључен. Тиме би се постигло да споразум о месној надлежности опстане као институт, а да истовремено не буде препрека за решавање проблема ове врсте. Конкретна процесна последица је та, да би се судови могли огласити месно ненадлежним по службеној дужности, без обзира на пророгациони споразум, с позивом на измењене одредбе Закон о заштити корисника финансијских услуга.

    КОЛЕКТИВНЕ ТУЖБЕ И КОЛЕКТИВНИ СПОРОВИ

    Овај институт није новина за наш правни систем. У иницијалној верзији Закона о парничном поступку, одредбама чланова 494-505 биле су прописане одредбе поступка за заштиту колективних интереса и права грађана. Иако је сам циљ законодавца био легитиман, у нормативном смислу ово није било урађено на адекватан начин. Штавише, могло би се пре констатовати да је Закон о парничном поступку, у овој области, ишао заправо пре времена, јер остали законодавни оквир није давао адекватну подлогу одредбама ове главе. То је, сасвим оправдано, препознао и Уставни суд, па је својом одлуком IУз-51/2012 од 23.05.2013. године, утврдио да одредбе чланова 494. до 505. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором. Као разлоге, Уставни суд, претежно, наводи непрецизност законских норми.3 Међутим, ово не значи да је институт колективне тужбе превазиђен као решење. Напротив, он је иманентан свим модерним правним системима и има јако велики значај, нарочито у области заштите права потрошача. Ово само значи да нормирању овог института треба приступити са нарочитом пажњом. Конкретно, треба предвидети:

    - адекватан механизам и начин идентификовања угрожености колктивног права и интереса,
    - услове за стицање активне легитимације,
    - средстава правне заштите и могуће захтеве у процесном смислу,
    - јасна правила поступка,
    - дејство одлука донетих у споровима ове врсте.


    УДРУЖЕЊА СУДИЈА И ТУЖИЛАЦА СРБИЈЕ



usudprek logo
usudprek logo
ussbih logo
ustp logo

© Удружење судија и тужилаца Србије