Предлози закона


Поштовани,

Удружење судија и тужилаца Србије (УСТ) је струковно удружење које је основано 4.9.2018.године, ради остваривања циљева у области владавине права и унапређења правосудних професија. Од 30.11.2019.године, Удружење судијских и тужилачких помоћника основано још 2012.године, припојило се Удружењу судија и тужилаца Србије.

Разматрајући питања везана за унапређење положаја носилаца правосудних функција – судија и тужилаца, УСТ је преко својих чланова је потврдило сазнања да постоје велике разлике у тумачењу и примени појединих одредби Посебног колективног уговора за државне органе (,,СЛ. Гласник РС”бр.38/2019, у даљем тексту : ПКУ).

Наиме, одредбом члана 2 ст. 3 ПКУ, прописано је : „Изабрана, именована и постављена лица у државном органу који немају положај државног службеника или намештеника остварују право на плаћено одсуство, неплаћено одсуство, солидарну помоћ, јубиларну награду, новогодишњи поклон, минули рад и дужину годишњег одмора сходно одредбама Уговора.“

Јасно је да је из формулације члана 2 ст.3 ПКУ изостала „накнада плате“, због чега су поједини руководиоци правосудних органа рестриктивним тумачењем одбацили могућност да ово право буде признато носиоцима правосудних функција. Крајњи резултат таквог тумачења јесте то да је носиоцима правосудних функција накнада плате за време коришћења годишњег одмора мања него што би била плата да су радили. На овај проблем, нелогичност и дискриминицију УСТ је указивало званичним саопштењем још 26.8.2019.године, које је привукло и значајну пажњу стручне, али и шире јавности. То су биле активност у склопу предлога УСТ за измену и допуну Закона о судијама.

Са друге стране, у појединим правосудним органима сасвим другачије се тумаче ове одредбе Уговора, полазећи од чињенице да је чланом 2. став 3 Уговора прописано да изабрана, именована и постављена лица остварују набројана права, где по природи ствари припада право на "Накнаду плате" по чл.32 и чл.33. Уговора. Имајући у виду списак тих неспорно признатих и набројаних права из чл.2 ст.3 Уговора, као и њихов положај у тексту Уговора, логичким и циљним тумачењима изводи се закључак да изабрана и именована лица ипак имају право и "Накнаду плате" из члана 32. и чл.33 Уговора, као сродно право, тим пре што им је неспорно признато право на дужину трајања годишњег одмора.

Посебно треба истаћи то да су се по нашим сазнањима представници синдиката, приликом тумачења ових одредби ПКУ за државне органе, изјашњавали да у току преговора међу преговарачима није било спорно, нити дилеме да изабраним и именованим лицима треба признати и право на "Накнаду плате" из чл.32 и чл.33 Уговора, те да није јасно како то право није набројано у члану 2 ст.3 Уговора. Шта више, није било спорно да изабраним и именованим лицима треба признати и друга права која су призната дружавним службеницима : накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор, накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Удружење судија и тужилаца Србије жели конструктивно да понуди и своје аргументе у прилог овог другог - „ширег“ тумачења спорних одредби Уговора, односно у прилог потреби да се ПКУ измени и допуни. Наиме, нема дилеме да посебним колективним уговором у односу на изабрана и именована лица не треба да буду регулисана питања као што су елеменати за утврђивање плате, додаци за остварене резултате рада, рад ноћу, додатно оптерећење, приправност и сл. - обзиром да је јасно да би те одредбе биле непримењиве на тај круг лица, те би биле и у колизији са Законом о судијама и Уредбом о накнадама и другим примањима изабраних и постављених лица у државним органима ("Сл.Гласник РС"бр.44/08 и 78/12) – који прописи су донети због специфичног положаја тих лица. Такође, нема дилеме да су уговарачи признавањем одређених права изабраним и именованим лицима (чл.2 ст.3 Уговора) имали намеру и циљ да их у тим аспектима изједначе са државним службеницима, обзиром да су те одредбе Уговора повољније од аналогних одредби основног закона - Закона о раду, те да на крају крајева није логично, па ни праведно да изабрана и именована лица имају неповољнији радно-правни положај од државних службеника и намештеника, а обављају рад у истим државним органима! Управо су права на: „Накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор“, „Накнада плате за време привремене спречености за рад“, „Накнаду трошкова за исхрану у току рада“ и „Регрес за коришћење годишњег одмора“ по свему сродна са правима која су набројана у члану 2 ст.3 Уговора, и то по чињеници да у односу на изабрана и именована лица та права нису регулисана другим прописом - осим Законом о раду, али и по економским последицима по Буџет. Сва ова права имају сличан економски ефекат као "новогодишњи поклон" или "солидарна помоћ". У сваком случају, ефекат евентуалних судских спорова далеко превазилази економске ефекате признавања ових права, уколико се признавање овог права буде уопште разматрало са тог становишта.

Напомињемо да иако у преговорима око закључивања новог колективног уговора за државне органе, судије и тужиоци нису имали своје представнике, и поред чињенице да су бројне судије и тужиоци уједно чланови синдиката и да важна и бројна права остварују управо кроз Посебан колективни уговор, сматрамо да је наша обавеза да се на овај начин обратимо, и у интересу свих страна које су учествовале у закључењу овог Уговора, као и у интересу јачања независности правосуђа у корист свих грађана Републике Србије, помогнемо његовом бољем и правилнијем тумачењу и примени у пракси, али и отклањању ризика од судских спорова. Апсолутно уважавамо чињеницу да су бројне судије, тужиоци и помоћници чланови синдиката. Удружење судија и тужилаца Србије има јасан став да судије и тужиоци требају активније да учествују у свим процесима чији резултати утичу на њихов положај и права, те да имају и обавезу да своје стручне капацитете ставе у службу доношења јаснијих, ефикаснијих и праведнијих прописа. Такав став смо изражавали и тиме што су представници нашег удружења веома активни у свим расправама које су се водиле и које се тренутно воде у вези устаних и законских промена - које имају везе са јачањем независности правосуђа, а све из дубоког уверења да игнорисање тих важних процеса и празна критика предлога – нису опција која може да донесе корист ником, па ни правосудној професији.

Верни том циљу, овом приликом поздрављамо актуелне заједничке активности и иницијативу Друштва судија Србије, Удружења тужилаца Србије и Синдиката запослених у правосудним органима Србије, да се изврши анексирање ПКУ, и без обзира на чињеницу да су у овим активностима погрешили назив иницијалног акта погрешно означавајући као „Иницијативу“ који термин је непознат у ПКУ, те да су се грешком обратили Министарству државне управе које није уговарач, уместо уговарачу Влади РС. Драго нам је да је умањење плате носилаца правосудних функција за време коришћења годишњег одмора – на коју чињеницу смо скренули пажњу још пре више месеци, довело до тога да се после готово две деценије струковна удружења активирају на плану побољшања материјалног положаја носилаца правосудних функција, и да се са празних речи пређе на конкретна дела и предлоге.

Верујемо да је важно да се подржи свака добра иницијатива, те да би у овом случају предуслов успеха у остваривању набројаних права носилаца правосудних функција ипак бича - заједничка подршка СОПОС-а – (који је према живој речи судија, тужилаца и помоћника као чанова тог синдиката био посебно заслужан за закључење ПКУ) и Удружења судија и тужилаца Србије (које се материјалним положајем судија и тужилаца на активан, професионалан и одговоран начин бори од оснивања и који се за право на пуну накнаду зараде за време коришћења годишњег одмора залаже већ више од 5 месеци).

Дакле, предлажемо СОПОС-у да као преговарач и уговорна страна у Посебном колективном уговору, у интересу Ваших чланова из редова судија, тужилаца и помоћника, обратите Влади Републике Србије и предложите измену и допуну тог уговора, и то тако да се члан 2 ст.3 ПКУ измени и допуни на следећи начин : „Изабрана, именована и постављена лица у државном органу који немају положај државног службеника или намештеника остварују право на плаћено одсуство, неплаћено одсуство, солидарну помоћ, јубиларну награду, новогодишњи поклон, минули рад, накнаду накнаду плате за време коришћења годишњег одмора и привремене спречености за рад, накнаду штете за неискоришћени годишњи одмор, накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, као и дужину годишњег одмора сходно одредбама Уговора.“

С поштовањем,
ПРЕДСЕДНИК УСТ
Ненад Стефановић

Предлог закона у PDF формату можете преузети ОВДЕ .

Полазећи од начела материјалне самосталности , уставом зајемчених права на рад, правичну накнаду за рад и плаћени годишњи одмор, те забране дискриминације по било ком основу, Удружење судија и тужилаца Србије (у даљем тексту предлога - УСТ), које се залаже за очување и јачање независности и самосталности правосудних професија, налази за сходно да у светлу предложених амандмана на Устав Републике Србије који се тичу питања независности судова и судија, укаже Радној групи за израду радне верзије Закона о изменама и допунама Закона о судијама (у даљем тексту предлога – Радна група), на поједине пропусте и недостатке актуелног прописа који регулише положај судија – Закона о судијама, као и да предложи решења која би ишла у сусрет дугорочног и свеобухватног уређења ове материје, без остављања простора за различита тумачења. Такође, УСТ напомиње да је већ позвало и да ће и даље позивати Високи савет судства да врши стални надзор над применом наведеног начела, а све у циљу заштите и јачања самосталности и независности судија.

Анализирајући наведене одредбе нацрта амандмана у светлу примене релевантних одредби важећег Устава Републике Србије из 2006. године , Националне стратегије и Акционог плана за Поглавље 23, те осталих докумената и решења који се односе на преговарачки процес о приступању Европској Унији, као и извештаја и мишљења Венецијанске комисије, а који се односе на судство, произилази да у погледу одређених питања нису исцрпљене све могућности које би у већем обиму употпуниле стандарде за судство. Једно од њих је управо питање материјалне самосталности судија, као једне од гарантија независности судова и судија, које важећим Законом о судијама не регулише у потпуности питања везана за ову гарантију.

Пратећи наведене стандарде и концепте, на темељима успостављеним важећим позитивним прописима, УСТ сматра да је потребно предузети мере у циљу прилагођавања и постизања ових стандарда, а којим би се на адекватан начин испратиле реформске активности и заокружио започет процес уставних промена из сфере правосуђа.

Наиме, одредбом члана 4. Закона о судијама јасно је прописано да судија има право на плату у складу са достојанством судијске функције и његовом одговорношћу (став 1.), те да плата судије значи гаранцију његове независности и сигурности његове породице (став 2.), док је чланом 11. истог Закона прописано да судија остварује права из радног односа у складу са прописима који уређују права из радног односа изабраних лица, ако овим Законом није друкчије одређено.

Устав Републике Србије у члану 60. између осталог јемчи право на рад, поштовање достојанства личности на раду, безбедне и здраве услове рада, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, правичну накнаду за рад, те плаћени годишњи одмор, а којих се права нико не може одрећи.

Чланом 7. ратификоване Конвенције о плаћеном годишњем одмору број 132 , регулисано је да свако лице које користи одмор предвиђен овом конвенцијом прима, за време целог одмора, најмање своју нормалну или просечну плату (рачунајући ту и одговарајућу новчану вредност сваког дела примања у натури која не представља стално давање, без обзира на то да ли је дотично лице на одмору или не), обрачунату на начин који одреде, надлежне власти или одговарајући органи у земљи (тачка 1.), при чему се износи који му припадају сходно тачки 1. овог члана исплаћују заинтересованом лицу пре одмора, уколико друкчије није предвиђено споразумом који важи за њега и за послодавца.

УСТ подсећа и на одредбу члана 21. Устава Републике Србије којом је прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, као и на одредбу члана 16. Закона о забрани дискриминације којом је нормирано да је забрањена дискриминација у области рада, а да заштиту од дискриминације између осталих ужива и лице које обавља јавну функцију, као и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

Предмет регулисања важећег Закона о раду су права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада који су уређени у складу са ратификованим међународним конвенцијама (члан 1.), а одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено, с тим да се за државне службенике као посебну категорију запослених, будући да раде у државним органима и радом обављају послове који су у функцији вршења државне власти, по посебном поступку и на посебан начин, примењује посебан закон – Закон о државним службеницима , док је питање плата, накнада и других примања државних службеника и намештеника регулисано Законом о платама државних службеника и намештеника . Наведеним законом, који се на државне службенике примењује као lex specialis у односу на основни радноправни пропис, прописано је у одредби члана 32., којом је регулисано право државних службеника на накнаду плате, да док користи годишњи одмор и плаћено одсуство које му је одобрено према општим прописима о раду или посебним колективним уговором за државне органе, државни службеник има право на накнаду плате која се обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио (став 1.), а што је предвиђено и у случају ако није радио на дан празника који није радни дан или ако се одазвао на војну вежбу или на позив државног органа (став 2.). Дакле, овај закон посебно уређује и све случајеве у којима државни службеник има право на накнаду плате, као и висину накнаде док користи годишњи одмор и плаћено одсуство које му је одобрено према општим прописима о раду и посебном колективном уговору за државне органе, а која се конкретно за ову категорију запослених обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио. Наведено питање је било и предмет колективног преговарања Владе РС и репрезентативних синдиката основаних на територији РС – Синдиката управе Србије, Синдиката запослених у правосудним органима РС и Синдиката организација правосудних органа Србије, те који су као учесници у овом преговарању закључили Посебан колективни уговор за државне органе , а које је чланом 32. регулисано на идентичан начин као Законом о платама државних службеника и намештеника.

Наведени принцип и начин обрачуна накнаде у време коришћења годишњег одмора – „као да је радио“, примењује се и код запослених у Министарству унутрашњих послова, јер је одредбом члана 194. Закона о полицији прописано да полицијски службеник има право на накнаду плате у случају коришћења годишњег одмора, плаћеног одсуства, нераспоређености, привремене удаљености са рада, одсуствовања с рада, на дан државног и верског празника, који је нерадни дан, као и у случају војне вежбе и одазивања на позив војних и других државних органа, која се обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио. Ово питање је посебно регулисано и Законом о примањима народних посланика у Народној скупштини Републике Србије , којим се уређује право на награду, накнаду, трошкове за вршење посланичке дужности и остала примања народних посланика у Народној скупштини Републике Србије, а којим је у члану 23. прописано да народном посланику на сталном раду у Скупштини који одсуствује са рада због коришћења годишњег одмора, одазивања на позив војних и других органа, или је на плаћеном одсуству, исплаћује се накнада у висини плате.

Са напред изнетог, произилази да су поједине категорије запослених, због природе својих послова сврстани у сферу примене посебних закона, будући да раде у државним органима и рад обављају пословима који су у функцији вршења државне власти, по посебном поступку и на посебан начин (попут наведених државних службеника и намештеника, полицијских службеника и народних посланика). Исто тако, посебним законима је регулисан и положај изабраних и постављених лица у државним органима, али су конкретно у Закону о судијама изостављене неке одредбе које се тичу материјаног положаја ових носилаца правосудних функција, а које би нужно морале бити регулисане управо овим Законом. Наиме, изостављене су одредбе које регулишу право на накнаду плате за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадан дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивање на позив државног органа, услед ког изостанка се у случају ових изабраних лица и у погледу наведеног права сходно примењује општи радноправни пропис – Закон о раду, чијој сходној примени нема места, будући да на то Закон о судијама не упућује. Закона о раду се примењују на лица која су у статусу запослених и који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица (послодавца), као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца, затим на запослене код послодаваца у области саобраћаја, као и на запослене стране држављане и лица без држављанства, па како судије, али и остали носиоци правосудних функција, не спадају у категорију запослених већ изабраних лица, то онда нема места ни примени овог Закона, а ово имајући у виду управо одредбе Закона о судијама, које у члану 11. прописују да судија оставарује права из радног односа у складу са прописима који уређују права из радног односа изабраних лица, а такав пропис није донет по престанку важења Закона о радним односима у државним органима, који се раније сходно члану 1. став 2. истог Закона примењивао и на изабрана лица и који им је у члану 37. став 3. било прописано да се плата прима и за време коришћења годишњег одмора и за дане државних празника за које је законом прописано да се не ради. Наиме, овај Закон је престао да важи даном ступање на снагу Закона о државним службеницима и који се даље није примењивао и на изабрана лица, будући да је чланом 2. став 2. истог јасно прописано да државни службеници нису народни посланици, председник Републике, судије Уставног суда, судије, јавни тужиоци, заменици јавних тужилаца и друга лица која на функцију бира Народна скупштина или поставља Влада и лица која према последњим прописима имају положај функционера, па се тако на ова лица не примењује ни Закон о платама државних службеника и намештеника, будући да су и у овом Закону изостале одредбе о сходној примени и на изабрана лица, а како је то раније било прописано Законом о радним односима у државним органима . Анализирајући предње наведене одредбе, јасно произилази да у погледу права и материјалног положаја судија и других носиоца правосудних функција нема места сходној примени општег радноправног прописа, па би наведено питање права на накнаду плате у случају носилаца правосудних функција, као изабраних лица који обављају послове у функцији вршења власти – судске власти, као једне од три грана власти, по посебном поступку и на посебан начин, морало бити регулисано посебним законом, као lex specialis у односу на основни радноправни пропис, а у случају судија је то управо Закон о судијама.

Занимљиво је да се у погледу права на плаћено одсуство, неплаћено одсуство, солидарну помоћ, јубиларну награду, новогодишњи поклон, минули рад и дужину трајања годишњег одмора, наведени Посебан колективни уговор за државне органе по члану 2. став 3. примењује и за изабрана, именована и постављена лица у државним органима који немају положај државног службеника или намештеника, дакле и за изабране судије у судовима Републике Србије, иако исти нису на било који начин учествовали у преговарању, нити закључењу таквог једног уговора, што је својеврсни раритет у доношењу и примени прописа. Будући да се поједине одредбе овог колективног уговора односе и на судије, то управо указује да одређени сегменти који се тичу положаја судија, као и њихових права која су у вези са радом, нису регулисани основним прописом – Законом о судијама, па следствено томе, УСТ указује на потребу да се и ова питања регулишу свеобухватно и на једном месту, односно у наведеном закону, јер нема разлога нити смисла да се на носиоце правосудних функција, као изабраних лица, примењује један колективни уговор, чија је сврха да ближе уреди међусобне односе страна уговорница, односно управо учесника овога уговора, а не и судија, те других носилаца правосудних функција (јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца), који такође нису учествовали у закључењу, нити предлагању истог. У погледу наведеног, УСТ упућује и на анализу регулативе земаља у региону и шире, која ће потврдити да су сва ова питања регулисана посебним законима, а посебан куриозитет је регулатива Републике Српске у Босни и Херцеговини, која питање материјалног положаја судија и јавних тужилаца регулише Законом о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској , а који у члану 8. став 1. прописује да судије и тужиоци имају право на накнаду плате у пуном износу за време коришћења годишњег одмора у трајању од 30 дана.

Уредба о накнадама и другим примањима изабраних и постављених лица у државним органима регулише услове под којима изабрана лица, као и постављена лица чија радна места нису положај у државним органима остварују право на накнаду трошкова који настају у вези са њиховим радом у државном органу и друга примања, начину остваривања права и висина накнада трошкова и др. примања. Чланом 5. наведене уредбе прописано је да изабрана и постављена лица у државним органима остварују право на додатак на плату за време проведено у радном односу (минули рад), прековремени рад, рад на дан празника који није радни дан, рад ноћу – сходно применом одредабама општих прописа о раду. С тим у вези, неспорно је да Влада може уредбом регулисати накнаде и друга примања запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, али се основано поставља питање зашто то није регулисано Законом о судијама, када је већ овај закон као посебан и донет управо са циљем да посебно регулише, између осталог, радноправни и материјални положај судија, а ово код чињенице да су наведеним Законом одредбама од члана 37. до члана 42. већ регулисана питања основне плате, платне групе и којефицијенти, те елементи за увећање основне плате.

Одредбом члана 114. став 1. Закона о раду утврђено је право запосленог на накнаду зараде у висини просечне зараде у предходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства и одсуства због војне вежбе или одазивање на позив државног органа, те дакле у свим наведеним случајевима, основица за обрачун накнаде зараде је просечна зарада у предходних 12 месеци. Дакле, до измена и допуна Закона о раду, закључно са 28. јулом 2014. године, накнада зараде из чланова 114 – 117. Закона о раду обрачунавала се на основу просечне зараде у предходна 3 месеца, а од 29. јула 2014. године, висина накнаде зараде обрачунава се на основу просечне зараде у предходних 12 месеци, и то тако што у обрачун накнаде улазе само примања која имају карактер зараде, при чему се према тумачењу Министарства, исплаћена накнада зарада за време плаћеног одсуства, боловања, годишњег одмора и др., не сврстава у ту категорију и не улази у основ за обрачун накнаде зараде, иако на то не упућује одредба члана 105. став 3. Закона о раду.

Полазећи од принципа независности и самосталности судова и судија, Удружење судија и тужилаца Србије сматра нужним да се ово питање дугорочно и свеобухватно реши изменама и допунама Закона о судијама, јер наведена претпоставка независности мора бити садржана и уређена управо овим законом, и то на начин како је то уређено код предње наведених категорија запослених (државни службеници и намештеници, полицијски службеници и народни посланици) и уз инплементацију ратификоване Конвенције о плаћеном годишњем одмору број 132, којом је регулисано да свако лице које користи одмор предвиђен овом конвенцијом прима, за време целог одмора, најмање своју нормалну плату (принцип „као да је радио“), јер управо тумачењем овог међународног акта у наведеном делу, произилази да се у случају узимања просека као мерило, у обрачун накнаде има урачунати и одговарајућа новчану вредност сваког дела примања у натури која не представља стално давање, без обзира на то да ли је дотично лице на одмору или не, што свакако не може бити ниже од накнаде која се обрачунава по наведеном принципу. С тим у вези, радна група које је ангажована за израду радне верзије Закона о изменама и допунама Закона о судијама, у светлу предложених амандмана који се тичу питања независности судова и судија, мора имати у виду и ово актуелно питање, те постојеће нормативно стање, за које постоји несумњива потреба да коначно буде свеобухватно уређено, чиме би се уклонио системски пропуст уређења овог питања.

Иначе, непосредна примена одредбе члана 114. став 1. Закона о раду и на судије, као изабрана лица, услед нерегулисаног питања накнада у Закону о судијама, повлачи за собом да исти у време коришћења годишњег одмора, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, плаћеног одсуства и одсуства због војне вежбе или одазивање на позив државног органа, те дакле у свим наведеним случајевима, примају знатно нижу накнаду него што би то био случај да је посебним законом ово питање решено по принципу „као да је радио“, а како је то регулисано у Закону о платама државних службеника и намештеника, Закона о полицији, или Закона о примањима народних посланика у народној скупштини Републике Србије, дакле за све те категорије које обављају послове у функцији вршења државне власти, а која досеже у просеку и до 15.000,00 динара мање, при чему су на губитку највише судије које суде у грађанској материји (парнице, радне спорове, породичне спорове и извршења), а које немају дежурства у свом раду, нити прековременог рада. Ово нарочито и код околности последњег повећања плата у јавном сектору, који је на снази од 01. јануара 2019. године, јер се приликом обрачуна накнаде по мерилима просека од 12 месеци, то свакако да се узима у обзир висина примања и из периода пре повећања, па отуд ће судије највише осећати овај недостатак пошто буду добијале накнаду плате после дужег коришћења годишњег одмора током предстојећег лета, док ће њихови сарадници у суду, референти, дактилографи и записничари добијати најмање пуну плату, која се обрачунава и исплаћује у истом износу као да су радили (члан 32. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника).

Следствено наведеном, те имајући у виду нарочиту природу посла кога обављају судије у Републици Србији и која је такође у функцији вршења државне власти – судске власти, по посебном поступку и на посебан начин, УСТ поново подсећа на одредбу члана 21. Устава којом је прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, као и на одредбу члана 16. Закона о забрани дискриминације којом је нормирано да је забрањена дискриминација у области рада, а да заштиту од дискриминације између осталих ужива и лице које обавља јавну функцију, као и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду.

Нарочито се указује Радној групи и на различито поступање у погледу примене наведених прописа приликом обрачуна накнада зарада за време коришћења годишњег одмора и одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, јер се у време писања овог предлога, у појединим судовима као основица за обрачун ових накнада узима просечна зарада у претходних 12 месеци, а како је то прописано чланом 114. важећег Закона о раду (након измена и допуна које се примењују од 29.07.2014. године) и које по аутоматизму обрачунавају радници рачуноводства ових судова уз помоћ посебног програма за обрачун личног дохотка (САВЕТНИК ЛД), добијеног од Завода за унапређење пословања, у другим је тај просек у претходна 3 месеца (према истој одредби пре измена и допуна од 2014.године), док у појединим судовима се обрачун врши као код државних службеника и намештеника, односно накнада се обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио. Поред тога, различито се поступа и приликом обрачуна накнада тамо где се узима просек као мерило, јер се у неким судовим накнада за одсуство са посла (годишњи одмор, нерадни дани) из претходног периода (12 или 3 месеца) узима у обзир приликом обрачуна, док у другим, она нема карактер зараде и не улази у обрачун просечне зараде, што додатно умањује примања судија у време коришћења годишњег одмора и одсуства због празника који су нерадни дани.

С тим у вези, а у светлу предложеног, УСТ указује радном телу и на ову својеврсну аномалију, која је производ различитих тумачења, а тиче се дакле начина обрачунавања накнаде зараде за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора и плаћеног одсуства. Наиме, примања која јесу зарада, односно имају карактер зараде су исплаћена основна зарада по сату, део зараде по основу радног учинка (стимулације и др.), увећања зарада исплаћених у предходних 12 месеци по основу рада на дан празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, „минулог рада“ и других увећања прописаних општим актом послодавца, зарада по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.), друга примања која имају карактер зараде (топли оброк, регрес, теренски додатак, додатак за одвојени живот), те остала давања запосленима које имају карактер зараде, с тим да према тумачењу Министарства рада, запошљавање и социјалне политике, основица за обрачун накнаде зараде – зарада, исплаћене накнаде зарада (за време плаћеног одсуства, боловања, годишњег одмора и др.) не улазе у основ за обрачун накнаде зараде, већ само исплаћене зараде.

Међутим, одредбом члана 105. Закона о раду јасно је прописано да се зарада на коју запослени има право у складу са чланом 104. истог Закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, затим да се под зарадом сматра и зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде, те сва остала примања из радног односа, осим примања из члана 14., 42. став 3. тачка 4) и 5), члана 118. тачка 1 – 4), члана 119, члана 120. тачка 1) и члана 158. овог Закона , а која немају карактер зараде, што значи да сва остала примања имају карактер зараде, међу којима су према наведеном тумачењу и накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, теренски додатак, додатак за одвојени живот, те давања запосленима у новцу или у роби за празнике. Међутим, полазећи од таксативно набројаних примања запослених, управо се из одредбе члана 105. став 3. Закона о раду закључује да карактер зараде има и накнада зараде у случају коришћења годишњег одмора и одсуства на дан државног и верског празника који је нерадан дан, будући да ова примања запослених нису обухваћена негативном енумерацијом која се наводи и набраја у наведеном ставу, па следствено томе, наведено тумачење да ове накнаде немају карактер зараде није правилно и за последицу има погрешан обрачун ових накнада и чини да носиоци правосудних функција, на које се примењује Закон о раду, иако исти не спадају у круг запослених већ изабраних лица, а услед недостатка одредби у посебним законима, буду поред напред наведеног умањења услед примена правила просека 12 месеци, ускраћени и од примања која би им правилним тумачењем наведене одредбе Закона, свакако припала.

Зато, УСТ предлаже Радној групи за израду радне верзије Закона о изменама и допунама Закона о судијама, да у наредном периоду појача напоре у изналажењу најбољег решења и кроз измене и допуне Закона о судијама уклони пропусте и недостатке на које је указало ово струковно удружење, а како би се ишло у сусрет прокламованим циљевима унапређења независности судова и судија, кроз јачање материјалне самосталности судија, непристрасности и квалитета правде.

С тим у вези, УСТ поново указује Радној групи на потребу дугорочног и свеобухватног уређења материје која регулише положај судија, без остављања простора за различита тумачења, па с тога предлаже да се у Закону о судијама, у глави другој, а у делу који регулише материјални положај судије, после члана 37. или члана 42., дода члан 37а или 42а следеће садржине:
„Судија има право на накнаду плате у случају коришћења годишњег одмора, плаћеног одсуства, одсуствовања с рада на дан државног и верског празника који није радни дан, те у случају одазивања на позив војних и других државних органа, а која се обрачунава и исплаћује у висини плате“.

По мишењу УСТ, на исти начин треба регулисати и остала питања од значаја за радноправни и материјални положај судија, попут права и наведених накнада које су сада регулисане Посебним колективним уговором за државне органе, а како се исти сходно одредби члана 2. став 3. тренутно примењује и на судије, као изабрана лица, то се онда намеће и као брзо решење актуелног проблема накнада кроз закључење Анекаса ПКУ, на основу којег ће се и на судије сходно применити одредба члана 32. овог уговора, којом је прописано да док користи годишњи одмор и плаћено одсуство које му је одобрено према закону, ако није радио на дан празника који није радни дан или ако се одазвао на војну вежбу или на позив државног органа, запослени има право на накнаду плате која се обрачунава и исплаћује у истом износу као да је радио.

Израда предлога:

Члан УО УСТ
Дарко Прстић, судија Основног суда у Неготину

Предлог закона у PDF формату можете преузети ОВДЕ .












usudprek logo
usudprek logo
ussbih logo
ustp logo

© Удружење судија и тужилаца Србије